Prilikom poseta Beogradu iz inostranstva, redovno sam obilazio tu parcelu i sa bolom u srcu pratio njeno propadanje i zatiranje, kao i lagano propadanje Iverske kapele i velikog spomenika caru Nikolaju II i ruskim vojnicima palim na Balkanu. U detinjstvu, obilazio sam ih pedesetih godina, sa dedom, oficirem ruske carske vojske i Bele Dobrovoljačke Armije, tada bednim belim izbeglicom u komunističkom Beogradu, i slušao njegove setne priče o tada već zapuštenim grobovima oko tih spomenika i sećao se čika Valerija Staševskog, projektanta kapele i spomenika (a i ruske crkve na Tašmajdanu), prijatelja mog oca, koga je SMERŠ(NKVD?) oktobra 1944 g. odveo , i trag mu je nestao. Mnogo kasnije, devedesetih godina, na zapuštenom stepeništu spomenika, iznenađen, video sam venčić vojnog atašea ruske Ambasade. A, sada čitam ovo . Spasibo Tebe, Gospodi!